Evo tekst koji se meni mnoooooogo sviđa... za pesmu "ponos"...
Marčelo-Ponos
Ti, tvoji roditelji i tvoj grad... večni ljubavni trougao.
"Šta ćeš da budeš kad porasteš?" Kažeš, to i to ćeš.
Oni ne bi da te koče, ali ipak znaju bolje.
E, onda, procep: nisi ono što je plan očev,
a i keva ima svoje, al' ni to nije tvoj hleb.
Oni misle samo najbolje, oni znaju šta rade...
Istina, al' se ipak dele na dve kaste:
a) Uspešni su, pa moraš i ti
i b) nisu uspešni, pa zato moraš ti.
A ti si mali drkoš i, gle čuda, imaš "hir"
da u umetničkom nemiru sebi tražiš mir.
"O, ne! Loš sin, kanda nije skroz čist!
Zar u današnje vreme? Šta ćeš da jedeš, moj ti?"
Umesto podrške, sledi pogled kameni.
Nije opcija da ih razočaraš i osramotiš. Ali, hej!
Svoje puteve sam biram - to se ne zove inat,
nego ponos - on je pogon u žilama što čini da plivaš sam,
za svoje 'ja', za svoju stvar.
Matori shvate da si car kad im drugi kažu da si car. To tako biva,
i nema ljutnje - važna je briga. ...i, da,
biće ponosni na tvoj 'ponositi inat'.
Refren:
Dotaći sunca zrak, i to sam - znači stoput opeći dlan.
Čak kad misle sve naj - opet, nisu ja.
Svoju stvar najbolje znam sam.
Pošta 35250, s ponosom predstavljam 'Ćin:
nađeš me u "Sokaku", cirkam gorivo za skill.
Izborio se za stih, našao recept svoj:
solo revolt, pod đonove zabio bol!
...ali, som ostaje som - ipak probiju moj gard
kada kažu da ne pamtim ko sam i odakle sam.
Nisam otporan, te vakcine nikad neće biti:
ništa ne štiti od pakosti što je pletu ljudi sitni.
Ruže što do juče meni trnjem hrle
sad žale što ih s ponosom ne zadenem za rever uvek.
Ja dobro znam ko je tu bio i kad,
ja volim grad - ali nikada celi grad, pa je
najlakše srati da čoveka menja uspeh.
Ja ne dižem nos, ja samo od takvih dižem ruke.
Kad u apoteci savesti nemaš serum protiv pakosti,
jedino u tuđoj propasti sebi rađaš radosti
- postoje takvi, zato popizde kada rokaš carski.
Ili se, pak, glupo slavi što je uspeo "naš mali" ("...'de si, mali!")
- kao da si svačiji - a nisi, naravno, ne:
Eho podsmeha podseća šta je bilo pre.
Al' neka ih, ej: najbliže društvo deset godina
nije promenilo sastav, pa smo sad već rodbina.
Oni ponosni na mene, ja blistam što imam njih
- uz njih mi je ponos sit, i ostajem ponosit.
Refren
Ljudi često greše oko toga šta je podrška,
misleći da je to aplauz kad se slavi pobeda.
Zapravo, šta će mi bodrenja kada već steknem ordenja?
Čemu rame za plakanje onda kad je vreme osmeha?
Sve možeš sam tad, ali kad sam sam, kad krene loše,
kad je mrak dna i jak jaz između mene i volje
- onda, i samo onda, vredi iskren stisak ruke
i topla reč - i samo tad si blizak, druže.
Deca tuđih nada, deca malog grada... čemu ta ljutnja, na šta, u stvari, spada?
Na nas, jer nismo to što ste hteli od nas, il' na vas, što to niste videli ranije?
Čuvam se promene - putem promene, al' u džepu nosim snove sve... i samo ja znam domete.
Refren
)